GODINA ODLUKE – Evropa će ili nestati ili će postati snažnija!

Možda jeste istina da će pre Azija nego Evropa oblikovati istoriju 21. veka. Ali lekcija iz prethodnog veka ne sme da se izgubi – ono što se dešava u Evropi može i hoće uticati na globalnu stabilnost i prosperitet

Pre više od četiri decenije savetnik za nacionalnu bezbednost SAD Henri Kisindžer je godinu 1973. proglasio “Godinom Evrope”.

Cilj mu je bio da istakne potrebu da se modernizuje atlantsko partnerstvo i, preciznije rečeno, potrebu da se evropski saveznici Amerike više angažuju zajedno sa Sjedinjenim Državama na Bliskom istoku i protiv Sovjetskog Saveza u Evropi.
Kisindžer bi bio prvi koji priznaje da Evropljani nisu prihvatili njegov izazov. Međutim, ponovo smo pred godinom Evrope. Mada ovog puta podsticaj manje potiče od frustrirane američke vlade nego iz same Evrope.

Ulozi su veliki kao i 1973. ako nisu i veći. Rusija ne pokazuje znake da će se povući s Krima ili da će obustaviti svoje napore da destabilizuje istočnu Ukrajinu. Postoji iskrena zabrinutost da će Rusija možda upotrebiti slične taktike protiv jedne ili više malih zemalja NATO na svojoj granici.

Izbeglice povećavaju napetost Evrope, kao i terorizam podstaknut događajima na Bliskom istoku ili teroristički napadi koje su izveli napadači iz regiona. Bregzit, proces povlačenja Ujedinjenog Kraljevstva iz Evropske unije, sada je i zvanično počeo; ono što je preostalo da se reši jeste njegov tajming i uslovi, što će odrediti njegov uticaj na ekonomsku i političku budućnost Britanije, kao i na ostale koji razmišljaju o povlačenju iz EU. Grčka i jedan broj drugih zemalja u južnoj Evropi i dalje su opterećene visokom stopom nezaposlenosti, sve većim dugom i upornim jazom između onoga što se od vlada traži da urade i onoga što one mogu da priušte.

Ali od svih izazova s kojima se Evropa suočava predstojeći predsednički izbori u Francuskoj imaju najveći značaj za budućnost Evrope, a možda i za budućnost sveta. Ankete ukazuju da bi bilo ko od četiri kandidata mogao da se iznedri kao eventualni pobednik. Ono zbog čega je ta neizvesnost drugačija i zaista važna jeste to što dvoje od tih četvoro – liderka Nacionalnog fronta Marina le Pen i lider ekstremne levice Žan-Lik Melanšon, podržavaju politiku koja je daleko od francuske i evropske glavne struje. Ako neko od njih dvoje pobedi u drugom krugu 7. maja, to bi moglo da znači kraj članstva Francuske i u EU i u NATO, što bi pokrenulo pitanje egzistencije obe organizacije i cele Evrope.

Takvi scenariji su do nedavno bili nezamislivi. Evropa je decenijama predstavljala najuspešniji, najstabilniji i najpredvidljiviji region na svetu, mesto gde se sticao utisak da je istorija gotovo završena. Cilj da se kontinent učini mirnim, celovitim i slobodnim uglavnom je bio ispunjen.
Ali u Evropi je nastupila dramatična promena. Jedan faktor je spremnost i sposobnost koju pokazuje Rusija Vladimira Putina da upotrebi vojnu silu, ekonomsku prisilu i sajber manipulaciju za unapređenje svoje agende. Ali još veći izazov za modernu Evropu potiče od njenih sopstvenih političara, koji sve više dovode u pitanje vrednost EU, naslednice Evropske ekonomske zajednice koja je osnovana Rimskim ugovorom 1957.

Logika koja stoji iza šest decenija dugog procesa integracije Evrope, koji se često naziva “evropski projekat”, uvek je bila jasna. Zapadna Evropa, a pre svega Nemačka i Francuska, morala je da bude ujedinjena do te mere da će rat, koji je toliko često karakterisao prošlost kontinenta, postati nezamisliv.

To je postignuto, kao i značajan ekonomski napredak. Ali evropski projekat usput gubi kontrolu nad evropskim građanima. Institucije EU su postale previše daleke, previše elitističke i previše jake, ne računajući nacionalne identitete kojima su Evropljani i dalje privrženi. Nerazumno stvaranje monetarne unije bez fiskalnog pandana pogoršalo je stvari. Birokrate su prevazišle same sebe.
Rezultat je uspon populističkih nacionalističkih kandidata i iz levičarskih i iz desničarskih redova u Francuskoj i u drugim zemljama u Evropi. I čak i ako jedan od dvoje kandidata establišmenta odnese prevagu u Francuskoj, mnogo toga će i dalje biti neizvesno. Neposredna kriza će proći, ali će ostati izazov na duge staze.

Evropsku uniju je očito potrebno ponovo preispitati. Potrebno je da se udalji od “univerzalnih standarda” i približi se nečemu fleksibilnijem. Takođe je potrebno rebalansirati moć iz Brisela, sedišta većine institucija EU, ka glavnim gradovima država-članica.

Potrebno je da vlade učine više da stvore preduslove za brži ekonomski rast istovremeno jačajući kapacitete radnika da se nose sa neizbežnim gašenjem velikog broja postojećih radnih mesta zbog tehnološke inovacije. Tu treba da prednjači Nemačka bez obzira na to da li će je nakon opštih izbora u septembru voditi aktuelna kancelarka ili njen glavni protivnik.

Budućnost Evrope će uglavnom odrediti Evropljani, što je dovoljno prikladno. Ali ulogu ima i Trampova administracija. Trampova “kratkovida” podrška Bregzita i drugih “egzita” iz EU mora da se okonča; podeljena, slabija i zbunjena Evropa neće biti dobar partner NATO. Možda jeste istina da će pre Azija nego Evropa oblikovati istoriju 21. veka. Ali lekcija iz prethodnog veka ne sme da se izgubi – ono što se dešava u Evropi može i hoće uticati na globalnu stabilnost i prosperitet.

Autor je predsednik američkog Saveta za spoljne odnose
Copyright: Project Syndicate, 2017.
www.project-syndicate.org

CATEGORIES
TAGS
Share This

KOMENTARI

Wordpress (0)
Disqus (0 )